dakle drugovi i drugarice.
dani lutanja po bespucima cornflakesa su jednostavno prestali.
od sada se intenzivno hranim nivea kremom. a i dobra je za kozu.
nego drugari, bijah ja u Bosni. o da da.
Nasa mala ekipica, sastavljena od dvadeset ljudi koje sam prvi put u zivotu cuo i vidio, krenula je tog dramaticnog cetvrtka u borbu, iz koje smo svi izasli citavi, bez ogrebotine. ubiti neznamo ni protiv cega smo se borili, ali to sad i nije najbitnije jel?
uglavnom vozili smo se do sarajeva dobri 12 sati, a sole je svojom dramaticnom voznjom, nabijenom akcijom i adrenalinom, odrzao nasu budnost skoro cijelo vrijeme.
da nisam napomenuo, nasa mala druzba krenula je na Jahorinu, jedni vel'ku planinu pokraj Sarajeva. ja sam se uhvatio snowbordanja, napokon, nakon mnogo neuspijelih pokusaja. da nastavim s pricom...
soletov karakter je veoma zanimljivi dio ove cijele price. jednostavno kad ste u njegovoj blizini imate konstantan feeling kako ce vas zadavit golim rukama ili da ce vas zatuc sjecivom na spavanju. i naravno da ce se glasno i bahato smijat dok to radi. ali ja sam ziv, a to je najbitnije...
na putu skrenusmo u Jajce (Titovo, naravno), gdje smo obavili prvo mazanje prstiju prokleto socnim cevapima. i konacno, tamo dobijete lepinju s njima. a ne ovdje. moras molit nekog za lepinju prokletu! Uz cestu, na putu za Sarajevo, je velik broj standova s abnormalno velikom ponudom Cdeeea, Dvdeeea i inih ljudskih tvorevina. Svega se nade, od Seke Aleksic, Olivera, Duška Lokina pa i raznih filmovi napete radnje poput "Prljavih Pohotnica 4". tako da je izbor poprilican.
kroz Sarajevo smo doslovce proletjeli, tako da nist puno nisam vidio.
Dosli smo konacno u dom gdje smo smjesteni kodnog imena "Vila Lala". bez smijeha molim, kuca se stvarno tako zove. House je svarno ok, sef je legendaran, a kuvar radi dobru hranu.
Vec napomenuta ekipa odlucila je odmah izac van, na live turbo cirilicu. ja sam automatski odustao, jer sam htjeo biti spreman na sutrasnje radne pobjede.
sutra dan je vrijeme bilo koma, neki snijeg, klinac-palac, a radila je samo jedna vucnica. doticna mlada gospodicna (vucnica jelte) pokazala se pravim extremnim sportom i pravom poslasticom za moje misice. Mislim jednostavno ove nove zicare u Italiji, Austriji nemaju tu car, jer kada se jednom vozite na zicari iz '84, tesko se vratiti na moderno izdanje.
Taj osjecaj, ta posebnost, rijecima je neopisiva. Ta unikatna bol... jedino specijalno taj dan bili su izleti skijama sa ludackom ekipom kroz sume i grmove Jahorina koji su, srecom, dobro zavrsili. a i ja sam uvidio car dubokog snijega.
nemoram napominjat kako sam za veceru strusio jos malo cevapa. jebga, Bosna je Bosna...to drug Bobo najbolje zna i umije.
Nego sutra dan. prekrasan dan, ja poletan i pun svijeze mladenačke energije. Planina premna za izazove, spremna prihvatiti mladost. Konacno se prihvatih borda, penjao sam se neprestano po malom brdu da bi se zatim s vjetrom u kosi spustao. Brdo je sad po meni nazvano Jerohim.
e da, cisto usput. Džemal i Džefar jedu džem. Majka ima je isplela džempere.
to posljednjem dana, drugaru Peru bio je rodendan, pa se eto, njemu za srce i dusu izasao na prokletu cirilicu. Nemoram govorit da sam kao ukocena patka stajao u prepunom klubu dok je neki tip izvadao live verziju mile kitica...a i ekipa je bila na poprilicoj dozi etilnog alkohola.
ubrzo sam odvrludao u sobu. jer eto nemogu ja to podnest...Sutradan nijesmo smucali, ekipa je bila 'preumorna'. bubice mamine...ccc decki...tko vecera rakiju...
sutra dan se eto vratismo...s naravno cevapima u trbuhu...
drugari adios...
|
